INTERVJU: Olja Knežević

(objavljeno na ugašenom "Gardencafe" portalu 5. jula 2014. godine)

Od kad sam je prvi put gledala i slušala u jednom jutarnjem programu, kad pomislim na Olju Knežević, crnogorsku književnicu i kolumnistkinju, kroz glavu mi prolazi jedna fraza iz crtanog filma: „Govori tiho i nosi psa sa sobom“. Da, govori tiho, odmjereno, bez velikih pauza, potpuno hipnotiše one koji slušaju, ako ih već prije toga nije hipnotisala svojim osmjehom. Pas je metafora za njenu unutrašnju snagu, sugestivnost i otpor koji pruža svemu što joj ne prija i za odlučnost i prilagođavanje. U stanju je da u svemu nađe razlog za uživanje. Rado govori o sebi, porodici, putevima i gradovima. Pogotovo o gradovima.

Rođena u Titogradu, mladovala u Podgorici, četvrti srednje završila u Kaliforniji, studirala u Beogradu. A onda se za nju otvorilo još puteva.

Zašto nisi ostala u Kaliforniji?

Jedva sam čekala studije psihologije u Beogradu, koje sam planirala upisati nakon Kalifornije. Beograd je tada još uvijek bio avangarda, Ekaterina, likovna akademija, super face; činilo mi se da je to centar svijeta, centar 'životovanja' u odnosu na Kali, gdje se svuda išlo autom, a život je bio plaža i okean. Ali, posjetila sam, dok sam bila tamo, kampus univerziteta UCLA, i rekla sebi da ću se vratiti tu, za postdiplomske ili slično. Nije se to dogodilo. Ipak, u Kaliforniji sam rodila mog Marka. Na neki sam način, to hoću reći, zauvijek povezana s Kalifornijom.
Pričaj mi o Podgorici tvoje mladosti. Šta ste slušali, ko vas je nervirao, s kakvim si se ljudima družila? Šta si tih godina pisala? Zanima me sve što je uticalo na tebe da postaneš osoba kakva si sad.
Slušali smo Azru, Doorse, zaljubljene sve curice bile u već mrtvog Morrisona, zaklinjale se da ćemo stići do Pariza, nositi nekakvi hipi nakit na njegov grob; Bob Dylan, takođe, moram reći, zapisivale smo njegove tekstove, ali nismo ih baš kapirale, jer pola je njegovih tekstova o drogi, a mi smo od droge do tada jedino cigarete vidjele; Bob Marley, The Police, Kate Bush, Pink Floyd, pjesme iz mjuzikla Kosa, onda Novi val kompletan, baš smo slušali, pisali stihove pjesama po zidovima zgrada, škole, zbog čega su moji roditelji, recimo, bili primorani da daju pare za krečenje škole, a moju Miru i mene uslikao je jedan fotograf Pobjede jer smo autosprejom po našoj zgradi pisale Miketa & Oketa, što je fotografu sumnjivo zazvučalo. Okupljali smo se iza Lordovke, prvo, pa onda u Njegoševom parku, kao hipici, s tim što sam ja morala u 8 i po da trčim natrag kući. Poslije hipika naglo su nas hormoni odveli na Pravni fakultet i žurke petkom tamo, odjednom gomile zgodnih mladića, a mi đuskamo najbolje što možemo uz Rock me Amadeus, uz Alles klar Her Komessar, ili onu Brother Louie Louie Louie. Kad se počneš zaljubljivati, alternativa ode kroz prozor. Onda se pojavio Eurythmics, pa smo ošišale kose na Annie Lennox friz. Izlazilo se svake noći, visilo na cesti, plakalo, jurišalo okolo, mršavi smo svi bili, glasni, sanjali smo velike snove, napravićemo čuda u svijetu, dokopaćemo se Holivuda... Glavno nam je pozorište bio Jagoš Marković i njegovo Dječije, tj. Gradsko pozorište. Onda smo išli kod njega i njegove legendarne babe kući, da, i po kućama smo se okupljali, tj. po stanovima, dok se ne potrujemo od dima cigareta po malim sobama, krletkama. 

Još jedna avantura iz tvoje mladosti je i čuveni Radio Brod. Otkud ti u toj priči?

Tamo sam otišla krajem 1993, nakon što sam diplomirala. Tri mjeseca na otvorenom moru, međunarodne vode Jadranskog mora. Tada je Vesko Tomović bio glavni urednik programa, pozvao je par nas iz Crne Gore da mu se pridružimo, Nebojšu Redžića kao novinara, mene kao prevoditeljicu i urednicu za vijesti na engleskom jeziku. To je bio projekat međunarodne zajednice za spajanje ljudi pogubljenih ratom - tada u punom zamahu. Raseljeni ljudi mogli su se javiti nama, mi smo imali satelitsku vezu, ostaviti podatke, reći koga traže; spajali smo ljude pogubljene ratom. Izdržala sam tri mjeseca, na toliko je i bio ugovor, teško je biti na brodu duže od toga, naročito mladoj ženi. Ali mnogo volim to iskustvo.

Uslijedile su selidbe, godine zagrebačke, pa godine londonske, odakle se javila najprije romanom „Milena i druge društvene reforme“, a nakon toga i zbirkom zapisa „Londonske priče juga“.

Ne mogu a da ne počnem od Milene, iako je tvoja zbirka priča aktuelnija. Po onome koliko te znam, ne vidim sličnosti između tebe i tvoje junakinje, što je dobro, uspjela si da kreiraš sjajan lik nezavisno od sopstvene stvarnosti. Ipak, šta si joj od svojih osobina ustupila?

Milena je, na žalost, uvijek aktuelna, i sada pogotovu, kad se kao iz te knjige preslikane, montiraju afere, snimljene, nesnimljene, namještene, od strane gospodara mraka. To sam tamo, u Mileni, stavila, namješteno je njenom ljubavniku opozicionaru, snimani su ih kamericom ugrađenom u televizor, i onda je on ucjenjivan. To sam instinktivno stavila, osjećajući da se to, kao i u svim diktaturama, radi ljudima, krše se ljudska prava kao da je to najnormalniji modus vivendi. Od ljudi se prave podanici, zombiji. Milena, inače, ima moj 'glas', samo, neki moj ritam u pričanju, možda, ali to se čak više 'čuje' u engleskoj verziji. U engleskoj je varijanti njen engleski i moj engleski.

Da li bi Milena bila drugačija da je imala majku kao što je tvoja?

Hm... Odmah sam htjela reći, da, naravno da bi bila drugačija, ali ko zna? U životu nam mnogo toga namjesti situacija, sreća - sreća je jako važna - i želja za bijegom, za odlaskom iz male sredine. Možda sam i ja, kao kćerka moje majke, mogla poželjeti da se tako jakoj majci suprotstavim, pobjegnem od njene snage, u nečiji lažni zagrljaj. Ko zna? Sjećam se da sam kao studentkinja, imala sam 20 godina, možda 21, bila u Firenci tri mjeseca, kada su mi na ulici prišla dva tipa i pozvala me na 'casting' za modele. Nije me to interesovalo, srećom, ali da jeste - kako bih završila, ko zna? Bile su to devedesete. Porodica, situacija, sreća...sve igra ulogu. Ipak, iznad svega stoji želja mlade djevojke da se obrazuje, to je veliki štit.

Jesi li bar na tri sekunde pomislila da ćeš jednog dana možda biti autorka bestselera ili si sebi predviđala drugačiju budućnost? 

Dok sam bila u osnovnoj školi, mislila sam da ću studirati režiju u Pragu. Sasvim samouvjereno napisala sam reklamu za parfem Ivoire de Balmain i poslala ga na adresu Ivoire Perfumes, Paris, s napomenom da ne tražim nikakav honorar, samo da me na kraju reklame potpišu kao autoricu, jer ću to iskoristiti kada se budem prijavljivala na režiju, u Pragu. A prvo sam, kao i većina koji vole pisati, pisala poeziju. Onda, kao neke dramice, jedna se zvala ŽUMPOR, ne znam zašto.

Kakav je bio tvoj odnos prema bestselerima uopšte? Jesi li bila od onih koji se gnušaju knjiga koje svi čitaju? 

Sve sam čitala, i bestselere, naravno, naročito Sidni Šeldona i Agatu Kristi. Sidni ima radnju, akciju, Agata sjajne pamtljive likove. Bestselere, kao i pop-muziku, nije lako pisati upravo zato što na kraju treba da zvuče leggero leggero, kao da su se sami napisali. Cijenim to. Cijenim to, ali više volim rock u svemu, u muzici i u pisanju.
Pisala sam dnevnik, uvijek, dok se nisam udala. To mi je bio ventil. Pisala sam i prvi roman, po ugledu na Sidni Šeldona, kada sam imala 8 godina. Sidni nam je bio doma, mislim njegova knjiga 'Stranac u ogledalu', s mnogo scena seksa, koje sam kopirala u svom 'prvom romanu'. Majka i otac su mi to pronašli, prvo se oduševili što pišem roman, njihova mala spisateljica, onda se sablaznili kada su naišle scene a la Sheldon.

Osam godina? Zamisli sad svoju Laru da nešto takvo piše... 

Lara uveliko piše, oni ovdje u školi već uče kreativno pisanje, mnogo polažu na taj predmet, divno mi je to. Ne piše a la Sheldon, nema izloženost Sheldonu. Uostalom, danas ih treba štititi od interneta, blaženi Sheldon pri internetu.

Prije nego pređem na „tvoje gradove“, pitala bih te još jednu stvar... Zašto ne pišeš ljubavne romane? Imaš li ti u sebi dovoljno mašte da stvoriš vrhunsku ljubavnu priču, ili to nije za one koji su našli ljubav svog života? Ovo naravno nije ni kritika ni savjet, samo pokušavam da zamislim tebe u ulozi nježne spisateljice poput Bronteove ili da se taknem i neke savremene, recimo, Džesike Adams?

Emili Bronte je napravila odličan roman, 'Orkanske visove', i tog Hitklifa, vječnog anti-heroja, mačo-mače, bajronovskog junaka. Upravo takvog jednog sada ja imam u romanu broj 2 koji pišem i koji jeste ljubavni, ali čim malo zagrebah po ljubavi, pojavi se tu i mračna strana ljubavi i identiteta, pa odoh na tu stranu. Volim ljubav i mrak pomiješane, u literaturi, ili strah i smijeh. Literatura je konflikt, za mene.

Ovaj roman koji sada pišeš zoveš „romanom broj dva“, a meni tvoja zbirka „Londonske priče juga“ djeluje kao roman. Kad smo već kod toga, ljubavni roman u kome se sukobljavaju bivša, vječna ljubav - Podgorica i sadašnja- London.

Podgorica, moj oronuli prvi momak i London, kapriciozni, zahtjevni ljubavnik. Hvala ti na tome. Knjiga 'Londonske priče juga' roman je u smislu što je bildungs, što naratorka ima luk u razvoju u odnosu na grad, što ima još likova čije živote čitaoci prate. Ima ujedinjavajuću temu, mislim da je to identitet - moja omiljena. Onda neka ovo što pišem bude roman broj tri. Super zvuči, broj tri. Radni naslov je 'Priča o Valle Black'. Valle je sada Valle, a prije je bila Valentina, ali to želi da zaboravi, taj dio života. Naravno, progone je duhovi prošlosti.

Opet neka iseljenička priča?

Valle je iseljenička priča, da, zato što je taj iseljeničlki život meni interesantan, tako podijeljen, konfliktan, dupli život, duplo djetinjstvo, dupla starost, mogućnost ispravljanja greške, ili pravljenje još većih grešaka - mogućnost izbora, širina.

Više nego jednom sam čitala radove ljudi s ovih prostora koji su se nastanili negdje vani i svi oni pišu o emigraciji, o našim ljudima koji pokušavaju da se snađu u tuđini s gorčinom i strahom... Saladin Burdžović mi je najdraži od svih. Pitanje je zapravo da li je lakše pisati o svojoj zemlji kad se iz nje udaljiš?

O svojoj zemlji najbolje se piše s odmakom, s otoka se najbolje vidi kontinent - metafora koja se na sve odnosi, počevši od same sebe. A onda, tu je i čežnja da se bude na drugoj strani, čežnja je uvijek dobra, neispunjena je čežnja još i najbolja, za umjetnost. Sve su vrste ograničenja za umjetnost dobre.

Vraćam se na Londonske priče juga. Kako pričanje odmiče, čini se da otpor prema „gradurini“, kako nazivaš tvoje trenutno mjesto boravka, lagano gubi na silini, da komunicirate, da se stapate i da počinjete da uživate u zajedničkom životu. Da li je zaista tako?

Imamo London i ja još uvijek krize, ali ostavili smo neizbrisive tragove jedno na drugome. Imam u Batersi parku čak i jednu smokvu koja je SAMO MOJA. Naime, ja je finansiram, održavam, plaćam neku siću mjesečno da bi to bila moja londonska smokva.

U jednom od svojih pisama si pomenula da jedino tvoja kćerka London doživljava kao dom, a da ste vas troje ipak vezani za Zagreb. Da li je to još uvijek tako? Da li ti i Zagreb nedostaje i šta ti nedostaje? Kako to da tvoj život autorke bestselera nije počeo pismima iz Zagreba? 

Zagreb... U Zagrebu sam počela živjeti 2001. A već 2005. odselili smo za London. Ali Zagreb nam je balkanska baza. Na Balkanu, od većih gradova, Zagreb je najbolji grad za porodični život. Dobre škole, dobre bolnice, kako sada staro zvučim, ali tako je. Ziher mentalitet. Moja je kćerka najengleskija od nas, London je grad njenog odrastanja, tu je od početka 'u sistemu', školovanja, mentaliteta. Marko je internacionalan, on sve posmatra, upija, u sebi procesuiše, ne znam za njega gdje pripada mentalitetski, on je poput kameleona. Ratko i ja sada imamo tu zagrebačku bazu, ali kada razmišljam o svojoj zemlji, sada, i dalje razmišljam o Crnoj Gori, mada je često poželim otresti sa sebe i iz sebe. Ne ide to, to otresanje zemlje sa sebe, a uopstalom, nije zemlja kriva što su je izvitoperili. Nije tlo krivo. Nakon svih tih godina putešestvija i građenja života iznova na raznim teritorijama, najviše pripadam Londonu, iskreno, jer je u njega, u njegovu gradsku atmosferu, ugrađena najinteresantnija energija, trendovska, klasična, doseljenička, nježna, gruba - za svakog po nešto, za svaku vrstu raspoloženja po nešto. E, još da ima mediteransku klimu - ali, niko nije savršen.
O Zagrebu nisam pisala jer taj grad najmanje poznajem. Ne poznajem njegove tajne. Nismo se još u pravoj tački ukrstili, iako mi je tamo rođena kćerka. Dogodiće se i to, kada dublje uđem u živote Zagrepčana. Dok sam živjela u Zagrebu, prije Londona, te četiri godine, imala sam težak period, tako su se bile nekako surovo postrojile moje zvijezde. Rat je bio friško završen, nisam znala smijem li slobodno pričati svojom varijantom bivšeg srpsko-hrvatskog jezika, a mješavina je bila najgora, ono jednom kažem rajčica, tri puta paradajz, oh, oprostite, pardon, ispričavam se. I tako, uglavnom sam ćutala, gledala svoja posla. Sada je drugačije. Sada imam želju prodrijeti dublje u taj mirni grad, ma, mora da tu ima više ispod površine, u toj njihovoj čuvenoj samozatajnosti. I za Engleze vrijedi da su tek oni 'samozatajni', a u stvari, više su ekscentrični, kad se bolje upoznaju.

Šta sve, osim nostalgije liječiš pisanjem? I da li je nostalgija cijena koju plaćaš za priliku da uživaš u kulturno umjetničkim programima kakve s ove strane planete nismo do sad imali priliku da vidimo, i nećemo nikad (šta si mi sve pominjala, razni koncerti, Banksy, nedavno i Marina Abramović i još neke izložbe)?

Ne liječim ja nostalgiju pisanjem. Pisanje mi je poriv, a nostalgija je inspiracija. Ako osjetim da mi ponestaje nostalgije, a trebam je, prizivam je, u mirisima, u muzici. Slušaj što Hemingvej kaže o pisanju: 'Nije pisanje ništa naročito. Sjedneš ispred pisaće mašine i krvariš.' Ivo Andrić kaže: 'Silaziš u svoj rudnik, sve dublje i dublje.' Zato nisam sigurna da je pisanje lijek. Ponekad me čak razboli. 

Koliko pratiš savremenu crnogorsku književnost? Kakva je u odnosu na književnost ostatka svijeta? Jesmo li i po tom pitanju siromašni?

Ne znam šta da odgovorim, i kako. Evo: od savremene crnogorske književnosti pratim i poštujem moje hrabre kolege. Ako se među drugima nađe nešto dobro, javiće mi neko.

Da li te iritiraju podjele na muško i žensko pismo? Čini se da ljudi (čitaoci, kritika) očekuju da im zahvališ na komplimentu kad ti kažu da pišeš kao muškarac (da li ti se dogodilo?). Nije li to još jedna vrsta polne diskriminacije?

Ništa me u literaturi ne iritira, napokon. Iritiralo me. Onda sam shvatila da literaturu pogrešno 'uzimam', da je život prekratak za nerviranje oko čitanja, koje treba da nas oplemeni, a ne iznervira. Sada imam i Kindle. Čujem za neku knjigu da je dobra, naručim besplatan odlomak na Kindlu, vidim paše li mi to ili ne. Ako ne paše, ne čitam, ne gubim vrijeme na tu knjigu, jer tamo negdje postoji neka druga knjiga, ona koja meni u tom trenu treba. Nevažno je je li je pisao muškarac ili žena, poznato ime, pseudonim. Nego, meni se tako zalomilo da u poslednje vrijeme nalazim da su mi žene pisci interesantnije od muškaraca. Philip Roth je meni bio najiskričaviji pisac današnjice, ali kaže neće više da piše. Okej, Philip, dovoljno da si napisao 'Šabatov teatar', što se mene tiče; ili 'Umiruću životinju'. Sada me osvojila duhovitost i originalnost stila Lydie Davis. Ali moja najveća književna ljubav trenutno je Elena Ferrante, čije pravo ime niko ne zna. Odlučila se za pseudonim i misteriju, jer joj je pisanje brutalno iskreno, strastveno iskreno, djetinje iskreno, filozofski iskreno. Iznad svih je, ali iz Napulja je i naravno da bi bila takva, morala je sakriti svoj pravi identitet. Da, to je kao kompliment kada se ženi kaže: Pišeš kao muškarac. To se misli, nema sladunjavosti u njenom glasu, valjda, ili ima mnogo pokazivanja intelekta. Nije to samo kad nas. I Hilary Mantel je sva ponosna što je 'pisala kao muško' i uzela dva Bukera. A vidiš, meni je Hilary Mantel 'jaka' - mada ne tako prirodan talenat kao Ferrante, i ne tako originalna kao Lidija Dejvis, ili prijemčiva kao Munro -  jer u njenom pisanju čitam potrebu da se ispriča ta priča o Thomasu Cromwellu i surovoj vladavini Henrija VIII na moderan način. Muškarci i dalje, svuda u svijetu, dobijaju velike književne nagrade, žene koje se nađu u tom društvu izuzeci su od pravila, jer se žene doživljavaju 'manje ozbiljnijim piscima'. Zalud ozbiljnost ako je proza dosadna ili samodovoljna. Zato volim i Le Carrea, davno je odlučio sebe da isključi iz trke za nagradama. On priča fenomenalne priče i to je to.

Kad će priča o Valentini, junakinji tvog novog romana, biti gotova i hoće li je pratiti drugi dio Londonskih priča, budući da se još uvijek pišu? 

Priča o Valle, jer 'ona sama ne želi više biti Valentina' biće gotova početkom sljedeće godine, znači, može se desiti da izađe na proljeće 2015. To bi bilo lijepo. Poslije nje mogu sastaviti Londonske priče 2, zašto da ne? Za te 'Londonske priče 2' već imam ideju za korice, ako ništa drugo.

Šta te usporava u pisanju?

Pisanje mi usporava sve drugo što nije pisanje, kao i sveprisutno vjerovanje da je to hobi koji se ne mora platiti, da je to samo razbibriga, igra. Ako žena sjedi kući i piše, od toga ne zarađuje ni struju da plati, a ručak nije skuvan, to njeno pisanje u devedeset posto slučajeva neće biti prihvaćeno kao nešto ozbiljno, naprotiv, biće smatrano gubljenjem vremena. I eto, žena se pokori, vrijeme prođe, život proleti. Budi srećna ako uspiješ nešto malo iza sebe da ostaviš. Ali onda, ako si jaka, sve te to poskromni, što je dobro, shvatiš da je želja za priznanjima otrov, i pišeš jer prosto voliš, trebaš to, raduje te, ljuti te, živiš kroz to.